Roksanda Atanasov je najuspešniji karate trener na svetu! Trener koji je objedinio olimpijsku, svetsku i evropsku titulu u istoj godini. Devedesetih godina bila je među najboljim karatistkinjama sveta, a sada se bavi mladim talentima i usađuje pobednički mentalitet u nove generacije šampiona. Svoju želju da učestvuje na Olimpijskim igrama ispunila je u funkciji trenera Jovane Preković, koju trenira od njene četvrte godine i koja je Srbiji donela zlatnu medalju sa Olimpijskih igara u Tokiju. Danas uspešno vodi svoj klub Karate klub "Knjaz" iz Aranđelovca u kojem svakodnevno trenira 180 devojčica i dečaka.
Ključna stvar u životu je posvećenost, ljubav, bezuslovno davanje, poverenje, vera u talenat i kao posledica svega navedenog dolazi uspeh.
Davanje sebe do kraja je dar posebnih ljudi, jer kada ispred sebe imate dete kao što je Jovana Preković, koje vidite da može i znate da hoće da dosegne sve vrhove sporta, onda vam je davanje čista sreća i zadovoljstvo.
Naša priča nije samo priča o sportu, već o suštini života, borbi, poverenju, prijateljstvu, upornosti, koju gradiš sa nekim ko je mlad i ko želi da upija tvoje znanje i iskustvo. Svu svoju snagu sam ulivala u Jovanu, od njene pete godine, učila je svemu i ona je ispred mojih očiju rasla do svih vrhova sporta i života uopšte.
Jovana je kao mala bila muškobanjasta, volela je da se potuče sa dečacima, za razliku od mene. Ja sam bila borbena najviše na terenu. Upravo zato što je bila takva, sa Jovanom je bilo lako raditi, jer je od malena bila borac i uvek je bila motivisana. Tokom svih godina zajedničkog rada, dešavalo se da moramo da radimo jako intenzivne treninge, koji su oduzimali mnogo vremena. Nikada nisam imala problem sa sobom, da ostavim svoju decu i dane provodim sa Jovanom, jer je i ona moje dete, na neki poseban način. Isto tako nisam imala problem da za vreme mnogih putovanja ostavim decu kod kuće, sa svojim suprugom, koji je inače Jovanin kondicioni trener i baš zbog toga je sve sa lakoćom i odobravanjem prihvatao i bio pun razumevanja.
Ima li veće sreće za majku, a i za trenera, kad „tvoja“ Jovana osvoji evropsko i svetsko prvenstvo i zlatnu medalju na Olimpijskim igrama. Tada shvatiš da je vredelo.
Zlatna medalja u Japanu je vrh našeg zajedničkog truda. Jovanine suze kada je svirana srpska himna su bile suze ponosa, radosti i svesti o tome šta je zapravo postigla. Divan je osećaj kada si prepoznao i negovao talenat jednog deteta, a to dete je postalo olimpijski šampion.
Japan je kruna našeg „svega“. Sve pre njega su dani natopljeni znojem, suzama, verom, borbom, inatom i sa stalnim ponavljanjem rečenice – možemo mi to! Mogle smo, jer smo uvek ispred sebe videle jasan cilj. Cilj, motiv i predan rad su dovoljni, jer je čovek jak onoliko koliko veruje. Verovati u nekoga pružati mu sve svoje znanje i iskustvo je čista lepota, koja mom trenerskom poslu daje apsolutni smisao.
Kada ovako napornom životu dodate strast i požrtvovanost on postaje potpun, ispunjen do kraja, on vam sve to vraća i daje mnogo više. Život je kad mu se tako priđe – čudo.
S obzirom na to da nam je glavna reč u naslovu „emocije“, mogu samo reći da su mi one, u svakom smislu te reči, kroz sve ove godine provedene sa Jovanom, bila glavna vodilja u svakom trenutku provedenom sa njom. Volela sam i poštovala Jovanu i divila sam se njenom talentu. Jak duh koji ima kada ga samo pametno kanališemo neminovno donosi uspeh i dovodi do samog vrha. Gorivo koje je za to potrebno ona nosi u sebi i upotrebvljava ga upravo onda kada je to potrebno, makar to bila i poslednja sekunda meča. To gorivo imaju samo šampioni.
Najlepša stvar koju čovek može da živi je da voli svoj posao, da mu se preda do kraja, da ga radi sa bezuslovnom ljubavi, bez zadrške. Davati sebe celog je, po meni, aposlutna sreća. Život dobija apsolutni smisao, tim pre, što radite sa decom koja vam se potpuno prepuštaju, veruju vam i korak po korak ih razvijate kao ličnosti, činite ih jakim i to ne samo za sport već i za sam život. Učestovati u tome, u izgradnji njih je nemerljiva sreća, izazov i ogromna odgovornost. Sve to zajedno meni je satisfakcija i lična i profesionalna.
Sport i deca jesu moja ljubav, moj život i osećam ogromnu zahvalnost što je to upravo tako.